Десет разлога за инклузију

Уобичајен

Deset razloga za inkluziju.

Advertisements

Примери добре праксе

Уобичајен

РАЗИМЕВАЊЕ и ДОБРА ВОЉА су кључне речи које нам помажу у превазилажењу проблема.

Питање да ли је наставницима потребан већи сензибилитет или је довољно више знања, пракса је показала да је сензибилитет пресудан и у много случајева донело успех десе са посебним потребама.

СВИ МИ ИМАМО НЕКЕ СВОЈЕ ПОТРЕБЕ,
ПА ЈЕ СВАКО ПОСЕБАН И СВИ СМО РАЗЛИЧИТИ
АЛИ МОЖЕМО ЛЕПО ДА ЖИВИМО ЗАЈЕДНО

Пред полазак у пети разред учитељица упознеје наставнике са проблемом ученика, преноси досадашња искуства и методологију рада, указује на јаке стране код детета.

Добри савети:

Дислексије:
– то су особе које мисле у сликама, опажају менталне слике као стварне, визуелизирају сваку реч коју прочитају као слику, када не могу да виде слику они се дезорјентишу,
– појављује се збуњеност речима за које не постоји слика „као,од,до,ако,кад…
– дете не треба терати да читати наглас пред одељењем.
– Боље читати мање а добро него више а погрешно,
– Резимирати лекцију, – подршка охрабрење, подстицај,
– Од пластелина или папира правити слова или знаке интерпункције,
– Ова деца обожавају коцке,
– Оцењивати више усмено него писмено, или дати више времена за контролни
– Користити демонстрацију у раду и активне методе
– Направити рам за читање
Дизграфија:
– необично држи оловку, јако стеже оловку
– лош и нечитак рукопис, писање не прати праву линију
Немирно дете:
– не треба обраћати пажњу на несташкуке које дете прави
– пребацити ученика у мање одељење
– негативан вокабулар који обилује агресијом, указује на октужење, социјални миље из којег дете потиче, али и на бунт и личну потрагу да за себе нађе извор сопствених моћи
Краткотрајна пажња и низак праг толеранције на фрустрацију
– због проблема у понашању, родитељи повремено присуствују часу,
– понекад послати дете кући и пре краја наставе
Физички недостаци:
– довести дете неколико дана после почетка школске године да се друга деца припреме за долазак таквог детета (Доћи ће нам ђак који не може та дрчи и пише као ви, али који зна много интересантних других ствари. Немојте замерити ако понекад више пажње посветим њој/ему него осталима, то је све у циљу да се она/он осећа пријатније.)
– Када су остали ђаци радили писмени задатак или контролну вежбу, са њом би седела у угли учионице, да другима не сметам, она ми је диктирала, а ја сам писала оно што би она рекла, како би на исти начин проверила знање.

Визуелно спацијална способност.
– способност да се види као стварно оно што се замишља
Где ова способност може доћи до изражаја:

– глума, уметност, архитектура,
– проналазаштво
– мануелне вештине,
– измишљање прича, плес

Слабовидо дете
– увеличати му тест
– дати више времена да ради од остале деце или да

Дизграфија

Уобичајен

Дисграфија
Постављено: 22.04.2008
Тешкоће при писању које се манифестују неправилним рукописом тј. поремећајем линеације и графомоторног чина дијагностикују се као дисграфије.
Узрок настанка
Према узроку дисграфије се деле:
• Наследна дисграфија
• Тешкоће у писању узроковане деловањем спољашњих неповољних фактора на дете у развоју
• Комбиновани облик (најчешћи узрок дисграфије – комбинација предиспозиција са деловањем два до три спољашња неповољна фактора)
Клиничка слика
У симптоме дисграфија спадају мешање великих и малих слова, неправилна величина и облик слова, недовршена слова, настојање да се писање користи као комуникационо оруђе, смањена брзина писања или преписивања, причање са собом у току писања, општа нечитљивост. Згрчени прсти приликом писања; необичан положај тела, ручног зглоба и папира приликом писања; непотребно брисање написаног; непрепознавање великих и малих слова, као и нормалних и курзивних слова; погрешно коришћење маргина и редова; неорганизовано писање по страни; недовољна брзина приликом преписивања; општа нечитљивост; потреба за вербалним сигналима; ослањање на менталну слику онога шта нпр. ради рука док пише; примена вербалних упутстава и споро планирање.
Дисграфичан рукопис је неуредан, лоше постављен у простору странице на којој је изведен, без јасно изведених маргина. Текст је често неуредан, редови су уломљени, таласасти или силазе косо, не пратећи очекиван хоризонтални правац. Речи су између себе стиснуте или је простор између њих неуједначен, час је шири , час је ужи. Друга група обележја дисграфичног рукописа односи се на лоше обликовање слова. Често се исправљају слова доцртавањем делова, „ретуширањем“. Слова се не надовезују него се често надодају, сударају или једна искачу изнад других. Нека су слова “атрофична“. Трећу групу обележја дисграфичности чини непоштовање пропорција делова слова и обликовање слова у односу на три зоне у оквиру којих се рукопис поставља. Овлаш вођена линеација је некада уједначена, па је цео рукопис тако постављен да слова делују несигурно, танка су, а некада су у целини писана крутом тврдом линеацијом која пара подлогу.

Дисграфије су класификоване у 4 основне групе: визуелне, аудитивне, језичке и графомоторне.
Визуелне дисграфије настају услед измењене визуелне перцепције и дискриминације, поремећаја визуелне меморије, просторне оријентације и суженог опсега визуелне перцепције. Најчешћи симптоми су недовољно уочавање разлика између слова сличних по облику, због чега долази до њихове замене. Поремећаје просторне оријенатације нарочито срећемо код деце код које није успостављена доминација једне половине тела.

Аудитивне дисграфије настају услед неразвијеног фонемског слуха када и поред нормалног физиолошког пријема звука не постоји аудитивно диференцирање фонема. Способност аудитивног уочавања разлика између акустички сличних гласова услов је за изградњу јасне аудитивне представе тих гласова, па не располаже ни одговарајућом аудитивном меморијом за њих. Аудитивне дисграфије долазе до изражаја у диктату и у свим облицима самосталног писања.

Језичке дисграфије у основи имају патолошки језички развој и патолошки неразвијен говор. Срећу се обично код ученика који имају развојну дисфазију. То су деца са оскудним речником и изразитим аграматизмом, чије порекло није дијалекатске природе. У сличну категорију спадају и предшколска деца с проширеним артикулационим сметањама.

Графомоторне дисграфије проистичу из неразвијених и некоординираних графомоторних покрета руке, који доводе у питање сам рукопис као такав, а не његову садржајну и правописну (ортографску) страну.

Према нивоу изражености постоје:
• Лака дисграфија
• Изражена дисграфија
• Аграфија (потпуна неспособност писања, обично је прелазно стање које након прве до друге године школовања прелази у стабилну дисграфију, праћена је озбиљним специфичним тешкоћама у почетном учењу – дете има великих проблема у учењу слова).
Дијагноза
Деца чији је проблем дислексија и/или дисграфија често су интелектуално натпросечна, па на свој поремећај могу да реагују повлачењем у себе, избегавањем читања и писања и других школских задатака. Из тог разлога, треба дете на време одвести код логопеда, који ће проценити врсту и тежину поремећаја и укључити га у третман.
Лечење
На основу симптоматологије, израђују се индивидуални планови и програми третмана за свако дете. Родитељ има важну улогу у реализацији програма, који је веома широк и укључује вежбе : аудитивне перцепције (разликовање, памћење, анализе и синтезе гласова), визуелног памћења и разликовања слова, грубе и фине графомоторике артикулације гласова, логомоторике, импресивног и експресивног говора, писање штампаних малих и великих слова азбуке у свесци с квадратима, писање реченица, затим диктат, препис и слободан састав.